Test je pozitivan. Sreća ili strah?
Kad su se na testu za trudnoću pojavile dve crte, emocije su mi se uzburkale. Nisam znala da li da plačem ili da se smejem. Osećala sam uzbuđenje, sreću i strah u isto vreme. Kao neka vrsta šoka.
Šta sad? Kako dalje? Jesam li stvarno spremna na tu odgovornost da postanem majka?
Sigurna sam da će se neke trudnice pronaći u ovom tekstu. Iako sam planirala trudnoću bila sam pomalo izbezumljena, kako li je tek onim koji ne planiraju, tačno bih se onesvestila pomislim u sebi.
Ideja da postanemo roditelji mi je delovala savršeno, oboje smo mladi, volimo se, imamo sve uslove za normalan život. Povrh svega živimo sami, imamo svoj mir i odlično se slažemo. Šta još možemo da poželimo?
Međutim, ugledavši te dve linije u mom mozgu se odjednom pojavilo bezbroj briga i problema. Kako ću ja sada kad ne znam baš ništa o trudnoći, da li sam stvarno dobro razmislila, možda sam prenaglila sa odlukom. Kako sam mogla da budem tako glupa, trebalo je prvo da se dobro informišem, da uzmem knjigu o trudnoći, da pijem prenatalne vitamine. Zar ja koja sve do srži analiziram, ne znam ništa o trudnoći. E moja Milice, u šta si se to uvalila? pitam se. Glava mi je vrvela od pitanja. Prošlo je nekoliko dana dok me ovaj šok nije prošao. Najgora stvar koju sam sebi mogla da uradim jeste da tražim odgovore na svoja pitanja na Google-u. Otvorilo se more komentara uplašenih budućih majki, na koje odahnuh uvidevši da nisam najgora paničarka ima i gorih od mene, i to verujte mi na reč, mnoooogo gorih. Donela sam odluku da to više nikad ne radim. Da više ne čitam komentare i samo gomilam nepotrebnu brigu.
Ne znam šta je tačno prelomilo u mom mozgu da sam odjednom prihvatila trudnoću kao najveći dar i strah od toga da li ću biti dobra majka je potpuno nestao. Rekoh sebi: Opusti se, lagano ćeš ti to. Sad lepo knjigu u šake i ima sve da naučiš kao pesmicu(mislim da se kod mene strah javlja iz neznanja). Čim znam zašto se nešto dešava i šta sledi nemam čega ni da se plašim.
Dok sam otišla na prvi ultrazvučni pregled kod doktora već sam bila spokojna i smirena, osećala sam se opušteno i rasterećeno. Imala sam osećaj da je sve u redu sa bebom i da nema razloga za paniku, što je i doktor potvrdio.
Prigrlila sam svoje strahove kao nerođenu decu i odlučila da na ovu devetomesečnu avanturu krenem hladne glave, jer sam od sad odgovorna za jedan ljudski život.
Šta sad? Kako dalje? Jesam li stvarno spremna na tu odgovornost da postanem majka?
Sigurna sam da će se neke trudnice pronaći u ovom tekstu. Iako sam planirala trudnoću bila sam pomalo izbezumljena, kako li je tek onim koji ne planiraju, tačno bih se onesvestila pomislim u sebi.
Ideja da postanemo roditelji mi je delovala savršeno, oboje smo mladi, volimo se, imamo sve uslove za normalan život. Povrh svega živimo sami, imamo svoj mir i odlično se slažemo. Šta još možemo da poželimo?
Međutim, ugledavši te dve linije u mom mozgu se odjednom pojavilo bezbroj briga i problema. Kako ću ja sada kad ne znam baš ništa o trudnoći, da li sam stvarno dobro razmislila, možda sam prenaglila sa odlukom. Kako sam mogla da budem tako glupa, trebalo je prvo da se dobro informišem, da uzmem knjigu o trudnoći, da pijem prenatalne vitamine. Zar ja koja sve do srži analiziram, ne znam ništa o trudnoći. E moja Milice, u šta si se to uvalila? pitam se. Glava mi je vrvela od pitanja. Prošlo je nekoliko dana dok me ovaj šok nije prošao. Najgora stvar koju sam sebi mogla da uradim jeste da tražim odgovore na svoja pitanja na Google-u. Otvorilo se more komentara uplašenih budućih majki, na koje odahnuh uvidevši da nisam najgora paničarka ima i gorih od mene, i to verujte mi na reč, mnoooogo gorih. Donela sam odluku da to više nikad ne radim. Da više ne čitam komentare i samo gomilam nepotrebnu brigu.
Ne znam šta je tačno prelomilo u mom mozgu da sam odjednom prihvatila trudnoću kao najveći dar i strah od toga da li ću biti dobra majka je potpuno nestao. Rekoh sebi: Opusti se, lagano ćeš ti to. Sad lepo knjigu u šake i ima sve da naučiš kao pesmicu(mislim da se kod mene strah javlja iz neznanja). Čim znam zašto se nešto dešava i šta sledi nemam čega ni da se plašim.
Dok sam otišla na prvi ultrazvučni pregled kod doktora već sam bila spokojna i smirena, osećala sam se opušteno i rasterećeno. Imala sam osećaj da je sve u redu sa bebom i da nema razloga za paniku, što je i doktor potvrdio.
Prigrlila sam svoje strahove kao nerođenu decu i odlučila da na ovu devetomesečnu avanturu krenem hladne glave, jer sam od sad odgovorna za jedan ljudski život.
Коментари
Постави коментар